U mojoj duši konače strepnje,
dok putevima sazdanim od zebnje
pokušavam da hodam odlučnog koraka
i stignem tebi pod skute,
lipo moje mirisave mladosti,
da ti se ponovo uspentram,
kao nekada,
u tvoje materinske krošnje,
u kojima su se ugnezdila
vremenom išamarana sećanja,
jer još samo u njima svici
dok svetle prizivaju
škrtim kišama umiveno leto.
Rada Rajić-Ristić
%20Autor%20Nadica%20Jani%C4%87.jpg)
Stara fotografija,nostalgično sećanje na neko divno prošlo vreme i želja da se ono proživi još jednom...makar i u sećanju...Divno,komplimenti!!
ОдговориИзбришиVeoma lepa pesma.
ОдговориИзбришиDraga moja Rado, vidim da se "mojim" čitateljkama sviđa tvoja poezija i to mi je vrlo drago. Samo, drage moje dame, zasad moram ja da vam se zahvalim umesto Rade, jer ovaj blog sam joj ja u Beogradu formirala, a ona još ne ume
ОдговориИзбришиnajbolje da se snađe da bi ga preuzela i odgovorila vam sa zahvalnošću... Kompliment za foto je, dakle za mene, a za pesmu, naravno - za Radu! Hvala vam obema!
Песма је искрена и изузетна!
ОдговориИзбришиП.С.
Тодора, Тодора...
Dragi Aleksandre, dobrodošli u "San boje miora"! Hvala ma čitanju i komplimentu!
ОдговориИзбришиSecanja nemaju granica!
ОдговориИзбришиMocno drvo!
Cestitke!
Zeljko